"Dobar nam je bio sajam, opravd'o je štanda najam."
Ovim rečima zaključio je sajam Izdavački studio "Čekić". Tako bi se, otprilike, mogao okarakterisati ovaj 57. međunarodni događaj, odmilošte poznatiji kao "vašar knjiga".
Da nisam saznao da će počasni gost biti Mađarska, verovatno bih prespavao ovogodišnji sajam knjiga. Kao nekome ko odskora živi u Mađarskoj, bilo mi je drago da vidim crvenu, belu i zelenu utkanu u logo Sajma, kao i naslov manifestacije obznanjen i na mađarskom jeziku.
Priznajem da nisam bio upućen u mađarsku književnost i kulturu kad sam se doselio u Segedin, pa mi je priča Noemi Seči o tome kako je otkrila Crnjanskog bila veoma bliska: "Zainteresovalo me ko je čovek koji je u mom komšiluku, živeći u izgnanstvu, zavredio spomen ploču na nepoznatom jeziku. Tragala sam za tom informacijom i otkrila Miloša Crnjanskog i njegov 'Roman o Londonu'. Tako je počelo. Sada mislim da jedni drugima treba da budemo važni, jer živimo jedni pored drugih. Mislim i da ne treba da se borimo protiv engleskog jezika i multikulturalizma, jer nije dobro ići nasuprot vetru. Srpski čitaoci su srećni jer imaju pristup različitim kulturama, a nadam se i da će svi posetioci Sajma knjiga uživati u raznovrsnim programima koji su pripremljeni za ovu manifestaciju."
I sam sam bio zapanjen interesovanjem svojih sunarodnika za mađarsku književnost i kulturu. Zemlja domaćin prikazala je brojne kulturne aspekte, pa su posetioci Sajma osim mađarskog izdavaštva, mogli da se upoznaju i sa mađarskim filmom, šahovskim dostignućima Judit Polgar, te narodnim igrama, muzikom. Usled velikog zanimanja napravljen je izuzetak, pa su knjige na mađarskom mogle i da se kupe tokom poslednja dva sajamska dana.
Na glavni štand, kutak posvećen Mađarskoj, pristigao sam u neko gluvo doba kad su svi bili užurbani oko postavljanja reklama sponzora, a posetioci više zainteresovani da prisednu na udobne stoličice od recikliranog materijala. No, jedan građanin privukao mi je pažnju, u plavoj majici, sa srpskim grbom i šajkačom. Moram da priznam da sam uz zebnju posmatrao šta taj gospodin radi i otkud se baš u takvoj opremi zadesio u mađarskom kutku. Srećom, građanin je tu bio da malo predahne, prelista brošure i uputi drugara gde se prodaje dobra manastirska rakija...
Eh, da. Za one koji to ne znaju, Sajam je već godinama unazad pijaca knjiga, potkrepljena dobrim pljeskavicama koje se prodaju na platou ispred sajamskih hala. Do prošle godine književnosti je bilo veoma malo, a prodaje kuvara, astroloških i knjiga o seksu previše. Prošle godine, sajamske vlasti odlučili su da malo razdvoje knjižare od izdavača, pa se stidljivo, književnost vratila u prvi plan.
Naime, brošure, kuvari, sanovnici, zen-seks i slične koještarije zamenila je laka književnost. Izdavaštvo jeste u krizi, ali nikad lepše nije izgledalo. Mnogi su pred publiku izašli naslovima koji možda jesu đubre, ali sve je lepo upakovano i pristupačno (od 5-10 evra za knjige, od 15 naviše za monografije, velika izdanja i strip-albume). Tu su i knjige poznatih i slavnih, domaćih i stranih, klonovi Harija Potera i sve što treba da se zaokruži ponuda (trivijalne) književnosti. Ipak, bilo je i novih prevoda, zanimljivih radova, reprinta klasika, ali upadljivo malo prvorazredne književnosti. Po nju ste uglavnom morali da idete kod antikvara (gde su se cene kretale od upola manje do bescenja).
Dakle, taman kad sam pomislio da se sprpska kultura postepeno oporavlja (valjda i ne može da se skoči sa sanovnika na visoku književnost), spazio sam i drugu krajnost srpske kulture. Upadljivi su bili
(osim gospodina u šajkači) Milorad Dodik na štandu Republike Srpske, Kancelarija za Kosovo i Metohiju (na sajmu knjiga ?!?), te Patrijarh i brojni crkveni izdavači, te srpske teme ("Izdavaštvo kao srpski brend").
E, sad. Nemam ništa protiv crkvenog izdavaštva, ali jednako nemaju mesta bižuterija, đinđuve i drvene babuške sa ruskog štanda, kao ni tegle meda, osveštanog vina i rakije sa crkvenih štandova. Opet, ništa nemam protiv crkve i svete rakije, ali kad posle duple pljeske svraćaju na jednu šljivovicu kod izdavača koji bi trebalo da prodaje duhovne knjige... nešto nije u redu.
I zaista nije. Sajam je posetio isti broj ljudi kao i prošle godine. Strani izlagači bili su uglavnom oskudno predstavljeni, osim Mađarske i Hrvatske (koja već tradicionalno ima sjajnu postavku na Sajmu), te zemalja koje imaju jake kulturne centre u Srbiji (američki, britanski, nemački, francuski, španski). Ponuda knjiga je polarizovana, istisnute priručnike zamenila je popularna književnost. Strip je doživeo ekspanziju, ali su albumi papreno skupi (istina i vrhunskog kvaliteta). Publika je delovala više kao da kupuje očima, ali činjenica je da se za sajam priprema cele godine, štedi i pruža više nego što si dug, verovatno je kumovala radosti mnogih izdavača i izlagača, poput IS "Čekić". Zašto i da se ne raduju, od prošlogodišnjeg debitanta u gornjem prstenu, spustili su se na istaknuto mesto u parteru, dobili nagrade za izdanja knjiga za decu i dopunili ponudu izdanjima savremene skandinavske književnosti.
Štafetu su od Mađarske preuzeli Poljaci, a obradovala me je post-sajamska vest da se u smislu iskazanog zanimanja na ovogodišnjem sajmu planira otvaranje mađarskog kulturnog centra. Ispostavlja se da sam bespotrebno osećao zebnju zbog svog ušajkačenog sunarodnika...
Ranko Trifković
Ranko Trifković je pisac (u pokušaju) koji živi i radi u Segedinu. Možete ga zateći na blogu Igrorama (http://www.Igrorama.com) ili na stranici Facebook-a (http://www.facebook.com/pages/Ranko-Trifkovic/8146001951 )
